Na glave joj rubec od črnoga platna
a spod njem h kitu spleteni su lasi.

I ruke su njene kak od suhega zlata
h oči’m joj ljubaf tera se ne gasi.

Saka bora na njezinom licu jenu novu
priču skriva,
a ruke su stare, umorne od briga,
h njima krunica kak na oltaru počiva.

I govorila je navek da je život lep,
će se živeti zna,
da dragi Bog negda zeme, al uvek dosta da.

A zde je ni, samo krunica ko’ negda h
njene ruke na križu spi.