Vuz Den “anti-fašističke” iliti pro-komunističke borbe

Ivan Dončevič

List matere v Zagorje
(PISMO MAJCI U ZAGORJE)

(kajkavski tekst je pisan z plavum farbum)

Kažu da je Lika zemlja vukova: opora, neprijazna, siva. Zimi sjeverni vjetar sa snijegom briše trag ljudi i životinja, raznosi u magli granicu brda i dolova; ljeti, pod užarenim nebom, pukotinom zijeva crvena zemlja, vri kamenjar zmijama, jetko miriše oštra i rijetka trava. A pjeva čobanka: »Oj, slobodo, alaj si krvava..”.«

Cesta je nekad značila život: prolazio je njom dalmatinski trgovac, i kriomčar katkad, gonič stoke iz Bihaća, žene u grad, ljudi sa sajma, sprovodi i svatovi, turisti, žandari i automobili; njom je Ličanin; mlad i plećat, odlazio u svijet; njom se, sijed i pognut vraćao bez nade. Danas je cesta izumrla. Pokušavali su njom proći tenkovi i kamioni osvajača, ali zagreznuše u protutenkovskim jamama, pred zidom od kamena i pred prsima ljudskim koja su još tvrđa i pouzdanija nego zid od kamena.

Jednog od posljednjih dana mjeseca svibnja četrdeset četvrte godine posve neočekivano niz šumsku padinu spustili se Nijemci, Odrazilo se bljeskom sunce od naočala ispod kacige. Smrt je skočila: s ležaja podmuklo, na mačjim nogama. S njenim je dolaženjem buka rasla. Divlji glasovi ispremiješaše se s topotom čizama, željezom okovanih. Užurbano, nesabrano planuše prvi hici.  Martin Klen, mitraljezac, baš je spokojno hrkao zavaljen poleđice u dubokom hladu i sanjao glup san: kao da je malen, posve malen dječarac pa čuva krave na stričevoj sjenokoši, a krave su šarene i velike i govore ljudskim jezikom; govore, a onda se počeli svađati. »Krave, pak se svadiju«, mislio je Martin, »to još nigdar nisem čul…« On se polako budio.

Polako je i uživajući trenutak na toj nejasnoj, i zbog raspršenih crta toploj granici između jave i sna, protezao noge, pridigao se, počeo trljati oči. Bio je veseo momak, smiješna, tubasta nosa i rijetkih zuba ispod pahuljastih žutih brčića  što  su  nalikovali  na olinjali pasji repić. Došao je prije godinu dana iz Zagorja u Kordun — veli — zato, jer su bojevi u  Kordunu  ljući.

Premda je već tako dugo boravio među ljudima, kojima je govor tvrd i isklesan, kao od kamena, on je ostao vjeran rođenoj riječi kojom govore seljaci iz Zaboka i Stubice. Drugovi mu se zbog toga rugahu. A on zauzvrat Ličane oponašao na takav način, da su svi rzali od smijeha.

Pucnji su razgovijetno odjekivali, raznoseći jeku dolinom. Mitraljez, u blizini, kašljao je kao prgavi, zli starac koji se ljuti…

Martin Klen nije morao dugo razmišljati. Dobro je on poznavao to kašljucanje, to  praskanje i fijuk, te zvukove boja koji je počeo da se razgorijeva. I najedanput je izgledalo tako kao da je dunula silna vjetrina i povukla za sobom i Martina i njegov »brnac«: on je, ne ogledavajući se, u velikim skokovima jurio između kuća, preko vrtova i plotova, preko hrpa cigle i kamenja, preko stabla koje je oborila bura prema mjestu odakle je dolazila sve žešća, paljba.
»Pričekaj samo, prst ti nebeski«, psovao je Martin zarinuvši nosom u hrbat izbrežine, »pričekaj, bando, sad ti ja bum … «                           

Ali pljusak čelika, koji se sasuo po njem, prekine mu riječ.                                 
Sada leži u dubokom hladu na mekanim borovim iglicama. Kroz  nejasnu   trepetljivu mrežicu  iznenađeno  gledaju put..« Onda se obraća bolničaru, starom, uvijek natmurenom,  jednookom   čovjeku, koji pospano   gnječi   duhan u  svoju lulu.   
                  
»Ćoro, dobil sem kaj me patri, a? I za hasen sem dobil.« On se pokuša pridići. »Nemrem, prst mu nebeski, ni vrcnuti.«
»Druže«, cijedio mrko bolničar i sprema duhankesu za pojas, »nemoj se micati.«

»Kam me je spetilo?« Na dnu glasa drhturio je pritajeni strah. »V nogu, a?«

Ćoro šuti, zapalio lulu, pa odbija kratke dimove, a ono jedino njegovo oko izgleda kao da suzom suzi. U daljini se čuje kad koji pucanj. Sunce jasno sja iznad borovih grana i vidi se lijepo jedan pahuljasti oblak tjeran vjetrom, gdje plovi po nebu. Nekakav smiješni, sjajni, crni kukac naumio da se uspne uz deblo. I jedna ptica cvrkuće.

Martinove sljepoočice posule su kapljice znoja. »Prst mu nebeski«  počinje on govor opet, »kak je to zaprav bedasto! A baš sem senjal nekaj smešnoga… o kravami! I ni zišlo na dobro!« Nakon kratkog razmišljanja reče tihim i jasnim glasom: »Čoro, zemi olovku i papir i piši!«

»Šta?« pita starac.

»Pri domu imam mater … staricu, znaš!… Bu preveč žalosna… a ja sam zamislil nekaj .. Zemi olovku!«
Gledao je širom rastvorenim očima u modro nebo, u široko i modro nebo. Zatim mu je pogled odlutao zemljom preko sjenovitih proplanaka i oranica, zelenih od mladog ječma.

Vjetar se zapleo u krošnji šume. Pijetao je negdje kuku-riknuo u selu i pas je zalajao. Crveni mravi pužu po tlu i vuku građu od borovih iglica za svoj dom. A izdaleka dopire snažna, pobjednička pjesma drugova koji se vračaju odagnavši neprijatelja. »To je, eto, život«, misli Martin, »a o životu se pravzaprav i dela…« Zaklopio je vjeđe.

Ćoro položio papir na ranac za lijekove i piše pismo Martinovoj majci s vidljivim naporom, riječ po riječ, kako ih Martin kazuje:

»Zdravo starice moja, i smrt fašizmu! Piše vam i pozdravlja vas partizan Martin Klen, sinek vaš i vaše dete. Javiti vam morem da se osečam kak treba, apetit, burno rekli, dobro nam služi, a krmkom švapskim i ustaškim prašimo tur poprav partizanski. Sečate se, mama draga, kaj ste govorili prede nek sem od doma odišel? Strina Jalža i kuma Jana cmizdrile su i ruke lomile i furt govorile: Bu pro-pal, bu propal, majka, Jezuš i Marija, bu propal, naj nikam nejde. Si oni bogci v šume kaj amen propali buju. A vi ste nato šeptom kak svetica rekli: Pet sem sinov imela, pet sinov, pet golubov plavih. Jožeka je zmrvil vuglen v Golu-bovcu, Grgi je v Amerike saki trag zginul, Tomaš je od griže i nevole sake druge vmrl, v Lepoglave je Ivek strunul, a peti — ov Martin, naj ide. Naj samo ide, pravicu vu zapečku nigdar i niko zvojevati mogel ni. Šeptom ste rekli, mama draga, a meni je bilo tak kak da vaš šepet grmi i šo-bonji i zvoni prek Bednje, Sutle i Save, prek cele zemle Horvatske. I ni mi žal kaj sem odišel. Našel sem ozde dobre drugare, kak gar, crne Kordunaše, skup smo prohajali čez Liku i Baniju i Žumberak i Kordun, skup smo hodili, sve dobro i zlo delali, boje krvave vodili…«

Njegov glas postajao sve slabiji, nerazgovjetniji. Ovoj na čelu probila tamna mrlja krvi, pa se širi sve više, postaje tamnija i crnja, a jedna teška kap skliznula preko jabučice, ostavljajući iza sebe ljepljivosjajni crveni trag.

Ćoro podigao zabrinuto ono jedino svoje ukočeno oko, »Druže«, pita, »jesi li žedan?« »Ne«, veli.

I nastavlja šaptati dalje ubrzanim, na kratke stanke isprekidanim dahom, koji odaje grčevitu volju za životom, za radošću, za srećom, za svim onim što je nemoguće više spasiti:

»Rajše, mama draga da vam nekaj lepšeg pripovedam, kaj ne? Kad mi veselje v srcu dojde, ja si zapevam, prst mu nebeski, da sve gora ječi. A najrajše si popevam pesmicu zagorsku: Zvirek zvira z glibočice, joj kak črne imaš očice… Ta mi pesmica uvek nekak k srcu paše, prem naša Milica naspram toga ima svoje mišljenje, koje u pajdaš z mojim veseljem i radostju nejde. koristi i tako dalje, a prave pesmice su one kaj našu borbu i slobodu spominjaju. Ima Milica takaj prav, ali meni se čini da prav imam i ja. Ona je Srpkinja z mesta Veljuna, tri leta je već v naše vojske, pušku nosi i monduru solda-čku, a črne ima okice — ni trnule pri naše hiže nisu bol črne. Pak vam ja, mamica moja draga, zbogradi šega toga poručujem da sam tvrdo rešil i odlučit, da se skoro ženil bum. Kad rat skonča i pobeda naša dojde, mam se bum ženil i nebum zel Jagicu z Brezja neg jenu drugu, jenu skroz na skroz drugu …«

Udahnuo je pohlepno zrak, koji je na zagonetan način nestajao iz prostora oko njega, i nastavio brzo kao da želi pred nečim umaći:

»I još vam javlam da kad Švabe buju bežali z naše zemle van, naj stari kum Imbra, sused Bartol, i klepavi Valent, i Vinko, i si drugi iz sela zemeju vile, bradve, hrge, i ko kaj more, i nek im nedaju da zideju živi i čitavi z naše zemle van. Preveč su zla pri nas napravili… preveč…«

Hropac mu prekida glas:

»A ja… sad moram iti, zoveju me, najte biti žalosni, stara… bum se vrnul … vrnul… vaš sinek Martin na kamionu s pesmom… jednog poldana kad sunce najbolše sja…«                                         

Šutljivi, jednooki čovjek (Ćoro ga zovu, a on se ipak ne ljuti)   spuštene   glave   stoji pokraj   druga   mitraljesca Martina Klena koji je prestao da živi. U ruci je Ćorinoj — komad papira, pismo majci.

Putovat će pismo preko planina i šuma, preko voda i močvara, dalekim cestama i skrivenim stazama, od krvave Like do zelenog Zagorja. I stići će na svoj cilj. I čitat će ga s uzbuđenjem starica majka. I živjet će ona od nade da će je jednog dana stići njezin Martin na kamionu kao pobjednik, s crnokosom vjerenicom, s pjesmom na ustima.

Zašto joj ubiti tu nadu? Ona će njen napaćeni i turobni život ožarivati blagom srećom do konca. Zašto joj je ubiti?  Jer istina sama po sebi nije uvijek najbolje rješenje. Čak ni plemenita uvijek nije.
I Ćoro odlučno pripiše na dnu papira grubim nespretnim pismenima:
»Otišao po dužnosti u daleki kraj. Nemojte biti u brizi za svog sina Martina. «

Žena u borbi, 1944.

Citat:

Zbirka pripovesti

Ivan Dončević:

I.   BEZIMENI
(izbor)

PISMO MAJCI U ZAGORJE

http://www.forumgorica.com/kajkavski/pro(iliti)za-kajkavsku-p(r)oeziju/msg17032/#msg17032

Optimisti Zagorska mati, 03:44