ŠTEFEK SOLDAT

scenarij: Štefica Fanjek

Prva scena

http://trnac.net/2013/04/25/stefek-soldat-fajn-komedija-stefice-fanjek-2/
i(l)
http://www.forumgorica.com/kajkavski/stefica-fanjek-stefek-soldat/msg51111/#msg51111

Druga scena

( Doktorska ordinacija, Doktor sjedi za stolom, ulazi Štef i Joža.)

JOŽA: Dober dan!

DOKTOR: Dobar dan! Izvolite!

JOŽA: Mi smo došli na vizitu.

DOKTOR: Kako, vi ste došli. Pa zar nije ovaj mladić za vizitu?

JOŽA: Praf velite, gospon doktor, ovaj mladić je moj sin Štef.

ŠTEF: Ja oču v vojsku iti.

DOKTOR: Tko nije za vizitu, neka se udalji iz ordinacije.

JOŽA: Zakoj me terate, ja si bum tu sel i čkomel

DOKTOR: (oštro) Gospodine, molim vas da nas ostavite same.

JOŽA: Morem ja i žmereti če treba.

DOKTOR: ( Hvata se za glavu.) Azo dakle, takvih budala još nisam vidio.
Zašto nas ometate u radu?

JOŽA: Oslobodi bože, ja nesem nigdar nikoga ometal.

DOKTOR: Pa zašto se onda ne maknete?

JOŽA: Vište da je vane gužva. Pun ganjk je soldatof.

DOKTOR: Pa neću se sa vama raspravljati do imendana.

JOŽA: Kak ste mislili? Im je Jožefovo stopre prešle.

DOKTOR: Bože mi se smiluj! Odakle su ovi došli?

(Joža rukom lupi)

JOŽA: (šapće) Dej ti poveč, koj samo čkomiš.

ŠTEF: Ja bum povedal! Mi smo z  Svetoivanjskoga kotara.

DOKTOR: Molim vas da nas ostavite same.

JOŽA: Dobre, Štefek ja te vane čekam. (ode)

DOKTOR: Sjedni!  Reci mi svoje podatke. Koje si godine rođen?

ŠTEF: 1573!

DOKTOR: (pogleda ga ispod naočala) Kako se zoveš?

ŠTEF: Matija Gubec!

DOKTOR:  A, da! Što si po zanimanju?

ŠTEF: Vlastelin!

DOKTOR:  Vidiš, vidiš! Ime oca?

ŠTEF: Franjo Tahi!

DOKTOR: Jel ti to mene zajebavaš?

ŠTEF: Zakoj prosim lepo?

DOKTOR: Kakve su to priče o Matiji Gupcu i Franji Tahiju?

ŠTEF: Ja sem se cele jutre vučil da bi vam znal povedati.

DOKTOR: (viče) Što! Kad je bila Seljačka buna?

ŠTEF: Točne tak! To me je moj Ivek nafčil.

DOKTOR: Jel ti mene slušaš, mamlaz jedan?

ŠTEF: Kak vas ne bi poslušal.

DOKTOR: I dakle, zoveš se Matija Gubec?

ŠTEF: Šte je rekel?

DOKTOR: Ti, budalo! Jesam li te lijepo pitao kako se zoveš?

ŠTEF: Prosim lepo, Štef Šušlek se zovem. Selo Blesavec, numera 8.

DOKTOR: Šušlek, kažeš.

ŠTEF: Je vu Blesavcu su si Šušleki.

DOKTOR: To vidim! I ti bi išao u vojsku?

ŠTEF: Je, štel bi iti. Bi z topa pucal.

(Dolazi Joža)

JOŽA: Kakva je tu hajka?

DOKTOR: Vaš sin iz mene pravi budalu!

JOŽA: Koj je napravil?

DOKTOR: Lažno se predstavlja!

ŠTEF: Ja sem lepo se povedal koj me je Ivek nafčil.

JOŽA: Prosim vas gospon doktor, dejte ga do kraj zvižiterajte. Bute vidli da je moj Štefek dober dečko.

(Doktor sjedne za stol i piše.)

DOKTOR: (piše) Psihički neuravnotežen. (diže se) Skini košulju, da vidimo tvoje fizičko stanje.

ŠTEF: Jel me ne bu bolele?

DOKTOR: Vidi ti njega! Kakav ćeš ti vojnik biti ako se bojiš pregleda?

ŠTEF: Ne bojim se! Samo mi slablina dojde če krf vidim.

DOKTOR: No, no! Pa mi ovdje ne vadimo krv. Vojska je ozbiljna stvar, ona u svoje redove ne prima kukavice.

JOŽA: (Udari Štefa  u rebra.) Gospon doktor, to vam se on samo šali. Moj Štefek se ničega ne boji. Im je on lične naše pikače krf pustil, dok smo klali. On je kak bi se rekle neustrašif.

DOKTOR: Baš mi tako ne djeluje. (Doktor sluša slušalicom Štefa.)

JOŽA: Vidite samo kak je jak, On vam je znate došel po mojemu dedu, a negvomu pradedu Mišku. On je bil mali muž, ali žilavi. Jemput je za okladu vojz gnoja zdigel v zrak.

DOKTOR: Nije sve u snazi, treba nešto i ovdje imati (Upire prstom u glavu.)
Vojnik prije svega mora biti snalažljiv i mudar.

JOŽA: Baš tak kak moj Štefek. Jako je snalažljiv! Jemput smo z pola krmu vozili. On je videl da se bu vojz prevrnul i skočil je z vojza nakel.

DOKTOR: I šta je tu snalažljivo?

JOŽA: Da nije skočil, bi se skup s koli v grabu prevrnul. A koj bi onda bile? Sigurno si mi ruku ili nogu ftrgel.

DOKTOR: Dobro, nećemo sad o tome. Da vidimo kakvi su ti zubi. Otvori usta! (gleda) Jao zaboga! Kada ste si zadnji put oprali zube?

ŠTEF: Denes jutre! Samo ne s kefu. Ja pustim male vode vu zube  zbrbučkam i plunem.

DOKTOR:  Za boga miloga! Morate zube prati sa četkicom i kaladontom. Zar ne vidite kako su vam žuti? Imate naslage hrane na njima.

JOŽA: Gospon doktor, če smem bi ja nekoj rekel.

DOKTOR: Recite nešto suvislo. Ne mogu slušati te vaše gluposti.

JOŽA: Kak ste rekli su vislo!  Je visli su oreji tere je Štefek drobil zubmi. Zate su mu žuti.

(Doktor se hvata za glavu.)

DOKTOR: Što sam ja Bogu skrivio! Ja vas molim da iz ovih stopa izađete van iz ordinacije. Stalno me ometate i prekidate.

JOŽA: (Brzo sjedne nazad.) Ja nem više reči rekel.

DOKTOR: Izustite li još jednu riječ, letjet ćete van kroz prozor.

(Joža potvrdno klima glavom. Doktor sjeda za stol.)

DOKTOR: (Obraća se Štefu.)  Mladiću! Kaži ti meni koliko razreda škole imaš?

ŠTEF: Šest!

DOKTOR: Kako šest, kad pučka škola traje četiri godine. Koliko si razreda završio?

ŠTEF: Jeden!
 
DOKTOR: Ne razumijem!

ŠTEF: Kak ne razmete. Tri sem leta išel v prvi razred i tri vu drugi.

DOKTOE: Pa onda si završio dva razreda pučke škole.

ŠTEF: Išel sem tri put v prvi i tri put v drugi. Prvi sem zbavil, a vu drugom sem zglajzal.

DOKTOR: Znači, želiš u vojsku?

ŠTEF: Je! Ja bi z topa pucal!

DOKTOR: (Obraća se Joži.)   Ne znam što mi je činiti. Vojska je ozbiljna stvar. Pa znate i sami da vojnik mora biti bistar, mudar i snalažljiv.

JOŽA: Gospon doktor, imate praf! Ali ja vas lepo prosim dejte ga zemite če bu baš listje zublal. On je jako vreden, samo ga treba male poterati.

DOKTOR: Ja vas ne razumijem? Mnogi dolaze k meni simuliraju razne bolesti da ne bi išli u vojsku. Vašeg sina možemo osloboditi, a vi inzistirate da ga uzmemo.

JOŽA: Gospon doktor! Im ga ne bu ni jena dekla štela ako nebu vojsku zbavil. Dimo se ne smemo vrnuti. Moja Ruža je huda ko sam vrag, če ne bumo niš zbavili bumo nastradali.

DOKTOR: (smije se) Zaboga, zar se bojite žene?

JOŽA: Bi se i vi bojali, da vidite kulika je.

DOKTOR: Ako je tako onda ćemo ovako. Uzeti ćemo ga u pješadiju. Oni će već naći neko rješenje za njega.

JOŽA: More biti posilni pri teromu oficiru. Naj drva kala ili cucka špancera.

DOKTOR: Vidjet ćemo! O tome nećemo odlučivati niti vi, niti ja.

ŠTEF: Je li smo mi gotovi?

DOKTOR: Jeste!

JOŽA: Onda fala gospon doktor.

DOKTOR: Dobro, dobro! Idite već jednom. Zar ne vidite kolika je gužva u hodniku.

JOŽA: Idemo odma! Pune fala! (odlaze)

ŠTEF: Japa, bum ja pucal z topa!

JOŽA: Buš, kak ne! Če ne prije, sigurne taj dan gda bu pasulj čorba za jesti.

(Svjetlo se gasi.)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

Trejta scena

(Seljačka kuhinja Štef i Joža sjede za stolom. Dolazi Ruža.)

RUŽA:  Lepi moj! Na tu ti je rupček. Deni si v žep da neš šmrkle vu rukav brisal. (Štef sprema maramicu u džep.)
 
ŠTEF: Japa, je doba za iti?

JOŽA: Nije još!

RUŽA: Sem mislila da bu kum Miško došel. Mu je zetec, pak bi ga moral dojti spratiti.

JOŽA: Kak mu vola. Il bu došel ili ne Štefek sikak ide vu vojsku.

RUŽA: On se bu po glave pokril, a ti si negvomu Mateku dal deset jezereč dok je vu vojsku išel.

JOŽA: Ja sem zate zabil.

RUŽA: Al ja nesem!

(Dolaze Marko i Ruda.)

MARKO: Falen Isus!

RUŽA: Navek falen! Dečki, dejte si sedite. Lepo od vas koj ste došli našega Štefeka spratiti.

JOŽA: Dej dečkom piti! (Ruža nosi piće.)

MARKO: I tak Štefek, koj si rekel kam ideš?

ŠTEF: Japa kam one?

JOŽA: Vu Zemun!

ŠTEF: Je, vu Zemun, sem se skore pozabil.

MARKO: Je li ti žal z doma iti?

ŠTEF: Nije, budem s topa pucal.

RUŽA: Štefek se veseli  koj ide vu vojsku. Samo ja se žalostim. (plaće)

RUDA: Najte se žalostiti. Im se on taki vrne.

MARKO: Ti bar ideš vu Zemun. Ja sem ti bil na granice. Tu moraš biti buden dan i noć.

ŠTEF: Je li si i ti s topa pucal?

MARKO: Nesem, samo smo puške imeli.

ŠTEF: A ja bum!

(Ruža nosi šunku.)
 
RUŽA: Dečki, dejte! Male si založite. Bute reši pili.

MARKO: Fala kuma Ruža! Koj vi još šunke imate? Mi smo svoju zdavna pojeli.

RUŽA: Sem spravila komad, za mega Štefeka, za vojsku.

MARKO: Jel bu dosta Štefeku ostale?

ŠTEF: Bude! Mene ti je glavne da si ja zemem teru litru vina. Ja sem bole žejen nek gladen.

MARKO: To je prava reč. Dečki živeli!

ŠTEF: Ruda, si mogel dojti z ramuniku, pak me ispratiti kak pravoga soldata.

RUDA: Šte je rekel da ju nesem zel.

JOŽA: Gde ti je?

RUDA: V ganjku!

MARKO: Dej nam onda jednu odigraj. (Ruda svira.)

(Dolazi Bara.)

BARA: Kak vas je lepo čujti.

JOŽA: Odi kuma Bara i ti k nam! Buš si popila kupicu vina?

BARA: Kad je za Štefeka onda budem.

RUŽA: Lepo od tebe koj si došla.

BARA: Kak ne bi došla. Znaš da ja imam tvega Štefeka, a svega zeca rada. 

ŠTEF: Dečki bute išli z menu prek na cug?

MARKO: Se razme! Rekel je i Luka da pe z nami. Ne znam kak ga nije?

(Dotrči Ivek)

IVEK: Štefek odi, dečki te čekaju na lese. Morate iti.

ŠTEFEK: De mi je kufer?

RUŽA: Tu je sinek! (Svi se pozdravljaju.)

BARA: (daje novac) Na Štefek to si spravi. Bu ti dobre došle.

ŠTEFEK: Fala kuma! Bum ja vam lista poslal.

JOŽA: Dej sprati Štefeka z još jednu pesmu.

(Ruda svira. Ruža i Bara plaču – svi odlaze.)

(Gasi se svjetlo. Mijenja scena Pušta muzika.)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Četrta scena

(Gradska soba. Za stolom sjedi Milica i čita novine. Dolazi Štef.)

ŠTEF: Dober dan!

MILICA:  Dobar dan! Odakle ti vojniče? Tko te šalje?

ŠTEF: (salutira) Na zapoved! Mene su poslali pukovnik Milojko Karanović, da bi pri vam bil posilni.

MILICA: Ko te amo poslao, pa ti si prečanin.

ŠTEF: Nesem išel po prečki, ravne sem sim došel.

MILICA: Pričaj Srpski bre, ništa te ne razumem. Kako se zoveš?

ŠTEF: Štef Šušlek!

MILICA: Dobro, ja ću te zvati Stevo!

ŠTEF: Kak očete!

MILICA: Odakle si matere ti?

ŠTEF: Z Blesavca!

MILICA: O sine Milojko, gde ga nađe? Ajde idi se raspremi u sobu.

ŠTEF: Ne znam kam?

MILICA:  Prva vrata levo. Kad se raspremiš vrati se amo.

ŠTEF: Mam dojdem! (odlazi)

(Dolazi Goga)

GOGA: Sa kime pričate?

MILICA: Pomisli Goco naš Milojko načisto poludeo. Doveo nam nekog prečanina da nas služi.

GOGA: Nemojte kasti? Odakle?

MILICA: Pojma nemam. Ja ga ništa ne razumem. Izgleda neki Zagorac.

GOGA: Kako izgleda?

MILICA: Ko čorava kokoška.

GOGA: Što!

MILICA: Muva se ko brez glave!

GOGA: Ta nov je! Snaći će se!

MILICA: Nadam se da oće.  Goco, što je sa našim ručkom?

GOGA: Šta bi bilo? Krčka se !

MILCA: Idem da pogledam, onoj našoj Ceci vazda nešto zagore. (ode)

(Goga se gleda u ogledalo i rikče. Dolazi Štef.)

ŠTEF: Evo mene, ja sem se raspakeral. Dober dan milostiva!

GOGA: Dobar dan! (Gleda Štefa.) Ti si novak?

ŠTEF: Na zapoved! Ja sem Štef Šušlek, Selo Blesavec numera 8.

GOGA: Ja sam Goga, za prijatelje Goca. Supruga vašeg pukovnuka Milojka Karanovića.

ŠTEF: (Čudi se.) Vi! Ja sem misli da ste mu vi čer. A gdo mu je ona gospa?

GOGA: Ono ti je njegova majka Milica.

ŠTEF: Najte reči.

GOGA: Jeste! Matora je stroga. Moraš da je se čuvaš. Ali nas dvoje ćemo se lepo slagati.

ŠTEF: Ja bi štel znati koj mi je za delati.

GOGA: Evo kao prvo, da odeš do bioskopa i kupiš nam dve karte.

ŠTEF: (zbunjeno)  Koj idete na put?

GOGA: Kakav put?

ŠTEF: Vu taj biskop!

GOGA: Da li si ti mene razumeo?

ŠTEF: (maše glavom) Nesem!

GOGA: Bioskop se u vas kaže kino. Tamo gde gledaš filmove.

ŠTEF: A kine, sad znam.

GOGA: Odeš tamo kupiš dve karte za mene i drugaricu i vratiš se nazad.

ŠTEF: Gde bi ja to našel?

GOGA: Pravo niz ulicu, prva ulica desno iza crkve.

ŠTEF: Š čem bum platil? Nemam penez!

GOGA: Evo ti pare!  Znaš šta, kupi tri karte. Povest ćemo i tebe, da se same ne vraćamo kasno noću.

ŠTEF: Idem odma! (odlazi)

(Dolazi Milica nosi tanjur sa narescima i kruh.)

MILICA: Gde je Stevo?

GOGA: Otišo u bioskop kupit karte.

MILICA: Ko će u bioskop?

GOGA: Idem ja sa Radom.

MILICE: Ne pristoji udanoj ženi da se smuca uveče ulicom i bioskopom. Može vas napast kakav sileđija.

GOGA: Povest ćemo i Stevicu, da nas pazi.

MILICA: Jes vala, velike vajde od njega.

GOGA: Nemojte tako. Jeste smotan, ali je mnogo dobar. Idem ja da se uredim. Srela sam jutros  lekara  Stankovića. Kazao mi da će danas  posle ručka da vas obiđe.

MILICA: Što da me obilazi. Onomad kad sam bila bolesna nije hteo odmah doći. Došo drugi dan da me obiđe. Mogla sam i umreti.

GOGA: Što pričate! Čovek se jako zabrinuo za vas.

MILICA: Jao sad sam se setila. Mene nema kući. Idem kod krojačice na probu. Posle ću da svratim do prodavnice. Moram kupit makaze. Juče sam sve pretražila. Nema ih nigde.

GOGA: Kako nema?  Valjda će negde da se nađu. 

MILICA: Ja to ne mogu da čekam. Kupit ću još jedne, pa neka se nađe. U ovoj kući stalno nešto nestaje.

GOGA: Šta oćete kazati, da sam ih ja negde zametnula.

MILICA:  Ko ti šta kaže. Nemoj odma da se duvaš.

GOGA: Kad sam uvek ja za sve kriva.

MILICA: Šta ono beše sa lekarom Stankovićem?

GOGA: Ništa! Reko da će da navrati.

MILICA: Mene nema! Što ćemo sad?

GOGA: Ja ću ga primiti, ponuditi mu kafu i nek ide kući.

MILICA: E Goco, ne može to tako. Ti si udata žena. Kako ćeš sama sa tuđim muškarcem?

GOGA: Pa on je naš porodični lekar. Ko tu može šta da kaže.

MILICA: Komšinica Leposava na primer.

GOGA: Šta ona ima da kaže. Neka gleda svoja posla.

MILICA: Jeste dabome! Al opet treba malo da pripaziš. Znaš kakva je.

GOGA: Dobro, ja neću otvarati vrata.

MILICA: Ne moš tako. Pomisliti će čovek da smo nevaspitani. Pusti ga u kuću, a ja ću narediti Stevanu da te pazi. Kazala mi komšinka Jela, da se priča da Stanković, voli da nasrće na žene.

GOGA: Puste priče! On je uglađen i fin gospodin. (diže se) Idem ja pogledati meso u rernu. (ode)

 (Dolazi Štef)   

ŠTEF: Pokorno javlam! Karte su v žepu.

MILICA: Slušaj me dobro! Ja moram do krojačice. Dolazi nam u goste jedan mladi lekar. Meni se čini da se nešto muva oko Goce. Ta ona je udana žena i ne bi bilo lepo da bude sama sa tuđim muškarcem u kući. Ti moraš da je paziš. Jesi me razumeo?

ŠTEF: Se do kraja!

MILICA: Dobro! Jesil gladan?

ŠTEF: Jesem, celi dan mi vu črevu kruli.

MILICA:  Evo zamezi malo kobasice i leba. Kasnije će biti ručak.

ŠTEF: Fala! (jede)

MILICA: Slušaj me dobro! Kad se najedeš, donet ćeš drva u kuhinju. Zatim odeš do prodavnice da kupiš namirnice.  Evo ti spisak. Kad se vratiš, muvaj se po kući. Kao što rekoh dolazi lekar Stanković. Na glasu je ko veliki ljubitelj žena. Imaš bre da mi čuvaš snaju od tog švalera. Jel ti jasno?

ŠTEF: (kima potvrdno) Na zapoved!  Vaša reč je moja zapoved.

MILICA: I bolje ti je! Još nešto! Svaku večer pre spavanja da staviš na terasu kučetu čebe. Naučio je da spava na čebetu. Ajd pojedi i da si sve zadatke izvršio inače ću se žalim Milojku, pa nek te šalje u prekomandu. (ode)

ŠTEF: Na zapoved! (gleda spis) Da vidim koj tu piše? Pirinač, kajmak, sirće ki je to vrag? Ja to niš ne razmem. Krompir, to je valda kramper. Šargarepa, to valda je šara repa. Šećer i kafa. Idem vu dučan, dok nije došel onaj doktor, da ne bu gazdaricu napadal. Koj mi je još rekla? A, moram na večer deti kurčetu čebe. To nesem niš razmel. Bum pital mladu gazdaricu. Ž nu se nekak morem bole dospomenuti. (ode)

(gasi se i pali svjetlo)

* * * * * * * * * *

(Dolazi doktor Stanković, sa Gogom.)

GOGA: Izvolite! Gospodine Stankoviću, sedite. Jeste za  kafu?

NENAD: Molim vas, nemojte biti tako službeni. Zovite me Nenad. Može kafa.

GOGA: Skoro zaboravih! Pravila sam slatko, želite probati?

NENAD: Ako ste ga vi pravili, mora da je izuzetno. Ne bi hvala! Onomad sam uzeo slatko kod gospođe Anđelke, ceo dan me boleo zub.

GOGA: Kod gospođe Anđelke? Žena vazdušnog avijatičara Ranka Ostojića. Vi ste i njezin lekar?

NENAD: Jesam! Ja sam prijatelj sa Rankom. Mnogo prijatan čovek.

GOGA: Jeste! Često odsutan ko i moj Milojko.

NENAD: Znam da vam nije lako. Ali ja sam tu u svojstvu vašeg lekara. Uvek sam na raspolaganju tako lepoj ženi.

GOGA: Laskavče!

(Doktor se približava Gogi, dolazi Štef.)

ŠTEF: Na zapoved! Ja sem došel! Se sem kupil i del vu gredenc.

GOGA: Dobro, dobro, slobodan si. Možeš ići!

ŠTEF: A kam!

GOGA: Idi u kuhinju i spremi stvari.

ŠTEF: Na zapoved! To sem več napravil.

GOGA: Onda operi kuhinju. Idi već jednom.

ŠTEF: Ja sem tu če me trebate.

GOGA: Dobro! Slobodan si!

ŠTEF: Na zapoved! (ode)

NENAD: Takvi bre vojnici, da nam brane otađbinu.

GOGA: Moj Milojko baš ume da odabere uvek nekog smotanog.

NENAD: Draga moja, vaš suprug je mudar čovek. Boji se on za vas. Kad bi uzeo kakvog naočitog momka, sa finim manirima moglo bi tu svašta da se desi.

GOGA: Ih, ta šta pričate. Ja sam poštena žena.

NENAD: U to ne sumnjam. Nije lako ženi poput vas.

GOGA: Nije! Evo mog Milojka već nema tri meseca.

NENAD: Tri meseca?  Ja sam vam na raspolaganju u svakom pogledu. Grehota je da tako lepa žena  vene ko uvela ruža.

(Nenad se približava Gogi, ulazi Štef.)

ŠTEF: Ja sem opral kuhinu.

(Goga zbunjena.)

GOGA: Idi bre, peri stepenice.

ŠTEF: I nje sem opral.

GOGA: Jel si doneo drva?

ŠTEF: Nesem!

GOGA: Odma da si doneo! Očeš šporhed da ugase.

ŠTEF: Na zapoved! Idem odma. (ode)

NENAD: Gde samo nađe ovog smutljivca. Taj se uvek nađe u krivo vreme na krivom mestu.

GOGA: Šta ćete gospodine Stankoviću. Sad vidite kakav vam je moj život. Pravo da vam kažem imala sam ja mnogo prosaca, ali otac navalio da uzmem Milojka. Bio on naočit momak, sad ga malo stigle godine.

NENAD: Ako smem da pitam, koliko gospodin suprug ima godina?

GOGA: Pedeset osam!

NENAD: Da ja imam tako lepu mladu ženu, ja se ne bih od nje odvajao ni trena. Znadete, neki muškarci baš ne znaju da usreće ženu. (Počinje ju hvatati oko struka.)

GOGA: Kako ste to lepo kazali.

NENAD: Vi ste meni već dugo zapeli za oko.

GOGA: Nemojte, ja sam poštena žena.

NENAD: Znam, ali ne mogu da odolim.

(Ulazi Štef. Ljubavnici zbunjeni.)

ŠTEF: Pokorno javlam da su drva vu kuhine. Koj delate?

NENAD: Gospođi Goci pozlilo, pa joj dadoh veštačko disanje. (Sebi u bradu.) Gde baš sad!

GOGA: (Maše lepezom) Jao gospode!

ŠTEF: Koj vam nije dobre?

GOCA: (Sjedne na stolicu.) Malo mi se vrti u glavi.

NENAD: Dajte mi ruku, puls da vam opipam. (Sluša. Obraća se Štefu.) A vi idite i doneste ladne vode. (Štef odlazi.) Srce vam kuca ko Švajcarski sat. (Počinje odkapčati bluzu. Dolazi Štef.)

GOCA: To je zbog vas gospodine Stankoviću. (Ulazi Štef i nosi vodu.)

ŠTEF: Evo vode! (Kad vidi otkopčanu bluzu, počinje zakapčati.)

NENAD: Šta radite? Zar ne vidite da gospođi treba vazduha.

ŠTEF: Je, a će se preladi? Ja sem odgovoran za gospođu i ja pazim na nju.

NENAD: Ja sam njen lični lekar, ta nečete me vi učiti što da radim

ŠTEF: Nedej bože, ja se vu medicinu razmem ko krava v buben.

NENAD: Onda se maknite! Mante se čorava posla. (Vadi slušalice.) Sad ću ja da vas preslušam. (Otkapča bluzu i sluša.)

ŠTEF: (komentira) A da poslušate otraga na pleče. Mene je doktor otraga poslušal.

NENAD: Molim vas! Sad ste prekršili svaku meru. Ko je ovde lekar? Vi ili ja?

ŠTEF: Vi! Ali mene je ipak strah za gazdaricu da ju nebi propuh vlovil.

GOGA: Doktore, jel sve u redu?

NENAD: Jeste!

GOGA: A šta mi bi?

NENAD: Morat ćete doći kod mene u ordinaciju, da napravimo kompletan lekarski pregled.

GOGA: Kada da dođem?

NENAD: Što pre! Da pronađemo uzrok vaših komplikacija.

ŠTEF: Je tak je moja suseda Vera opala v nesvest i onda je za par mesec rodila Jureka.
Morti bude i pri gazdarice nekoj novoga.

GOGA: Neće! Ne boj se. Moj Milojko nema vremena da pravi decu.

NENAD: Ako ima tu kakvih zdrastvenih ili kakvih drugih problema, ja sam na usluzi. Ipak sam ja vaš lični lekar.

GOGA: Imat ću u vidu.

NENAD: Ja moram da krenem. Molim vas gospođo Karanović, da dođete što pre. Moramo da izvršimo kompletan pregled.

GOGA: Evo ja ću već sutra da svratim do vas. Kažite samo u koje vreme.

NENAD: Dođite mi u veče, oko sedam časova. Vas ću da primim zadnju, jel vaš pregled će da potraje.

GOGA: Doći ću svakako!

NENAD: E ja sad stvarno mora da idem.

GOGA: Kud tako žurite?

NENAD: Još me mnogo posla čeka. Pozdravite mi gospođu  Milicu. (Pozdravlja rukoljubom.) Doviđenja!

GOGA: Doviđenja!

ŠTEF: Zbogom, gospon doktor!

(Doktor odlazi.)

GOGA: (Gleda na sat.) Moram da se spremim za bioskop. Idem ja da se uredim. Stevice, donesi čarape iz ormara. (ode)

ŠTEF: (viče) S teroga ormara?

GOGA: U mojoj sobi! Pogledaj u donjoj fioci! (Štef ode.)

ŠTEF: Z leve ili z desne strane.

GOGA: Sa leve! (Goga dolazi.)

ŠTEF: (Nosi čarape.) Tu su! Evo vam! (Goga sjedi u fotelji.)

GOGA: Dođi, navuci mi čarape.

ŠTEF: (zbunjen) Ja?

GOGA: Da ti! Požuri, zakasnit ćemo u bioskop.

ŠTEF: A če vam je podraplem?

GOGA: Kako ćeš ih poderati, ta nisu do papira.

(Štef navlači čarapu.)

GOGA: Vuci Stevice, vuci!

( Štef navuče čarapu do pola i stane Briše znoj sa čela.)

ŠTEF: Jel dosta?

GOGA: Pa navuci je do kraja. Šta čekaš?

ŠTEF: Se nekak bojim!

GOGA: Sami smo, čega se bojiš?

ŠTEF: Koj mislite da dozna vaš muž. Mam bi me strelil.

GOGA: Kako će saznati?

ŠTEF: Rekel je mene pukovnik Milojko: “Pazi vojniče šta radiš. Ima da čuvaš moju ženu ko otađbinu. Zabrljaš li nešto, streljački vod te čeka.”

GOGA: Ne boj se! To su sve puste priče. (Štef vuče čarape, Goca ga uhvati i padnu zajedno sa stolice.)

ŠTEF: (skoči) Na zapoved! Dejte mi drugi posel. Ja se ovo ne vupam delati.

GOGA: Jel si ti tu mene da služiš?

ŠTEF: Jesem!

GOGA: Onda imaš da izvršavaš moja naređenja.

ŠTEF: Ja bum se napravil, ali najte me terati da vam štumfe oblačim.

(Iza scene se čuje Milica.)

MILICA: Stevice

ŠTEF: Na zapoved! Tu sem! (ode iza scene)

GOGA: (oblači čarape) E moj Milojko! Znao si ti kog će da mi pošalješ. Prepao mladića načisto. Past će on u moju mrežu. Ne zvala se ja Goca.

(Dolazi Milica.)

MILICA: Evo mene! Umorila se da me sve koske bole. Jel bio lekar Stanković?

GOGA: Jeste!

MILICA: I šta kaže?

GOGA: Pozdravlja vas! Idem ja da se uredim zakasnit ću u bioskop.

MILICA: Kaži Stevi da mi donese kafu.

GOGA: Oću! (ode)

MILICA: Šta se ova nešto uzmuvala? Mora da proverim šta se desilo. (Sjedne za stol.)

(Dolazi Štef sa kavom.)

ŠTEF: Na zapoved milostiva!

MILICA: Da čujem! Jel bio lekar Stanković?

ŠTEF: Je bil!

MILICA: Šta je teo?

ŠTEF: To ja ne znam prosim lepo.

MILICA: Jel sam ti kazala da mi čuvaš snaju.

ŠTEF: Ja sem ju čuval da je nije las z glave opal.

MILICA: Šta kažeš? Netko je pao?

ŠTEF: Nije! Ovaj… Je!

MILICA: Šta sad? Nije ili je?

ŠTEF: I nije i je!

MILICA: Nemoj da me omajavaš. Kaži bre šta je bilo.

ŠTEF: V jednom času je gospođu Gogu omilajica zašla i skoro je opala.

MILICA: Ništa te ne svatam. Goca je pala? Odakle?

ŠTEF: Nije opala, ovaj, je u fotelu.

MILICA: Kako pala?

ŠTEF: (demonstrira) Ovak!

MILICA: Bože svašta!

ŠTEF: Je, opala je v nesvest.

MILICA: U nesvest? (Štef kima glavom.)

ŠTEF: Nije do kraja!

MILICA: Kako to misliš!

ŠTEF: Mam je k sebe došla dok sem je ja dal mrzle vode piti.

MILICA: Gdje je bio lekar Stanković. Zašto nije priskočio u pomoć?

ŠTEF: Je mam je skočil i otkopčal bluzu.

MILICA: (iznenađeno) Otkopčao  bluzu! Vidi švalera! A što si ti radio, za to vrijeme?

ŠTEF: Ja sam zakopčal, da se ne preladi.

MILICA: Pravo si učinio. Tako se brani otađbina. Ne mož svako da ulazi na tuđi teritorij.

ŠTEF: Sem ja Štef soldat! Ja izvršavam saki zadatak.

MILICA: Alal ti vera! Idi sad da se spremiš za bioskop. I tamo dobro otvori oči.

ŠTEF: Na zapoved! Znate da bum! (odlazi)

MILCA: Nema me tri sata, u kući haos. Baš dobro izabrao Stevana, moj Milojko! Alal mu vera! Nema Goca da mrdne bez nadzora. Idem da proverim, jel stavio kučetu čebe. (Odlazi. Čuje se kako lupa štapom.)

ŠTEF: (Dolazi na scenu.Uzima šalice sa stola čuje se Milica)

MILICA: Stevo!

ŠTEF: Joj siromak, sad sem najebal!  Zabil sem kurčetu deti čebe.

MILICA: Stevo!

ŠTEF: Idem odma! (odlazi)

(Ulazi Goca, vadi prsten i stavlja ga na policu iza kutije.)

GOGA: (Traži ruž.) Gde mi je karmin?  Doneo mi Vasa iz Pariza i sa ga nema. Mora da ga matora negde tutnula. Stevice! Stevice!

MILICA: Šta vičeš!

GOGA: Zovem Stevicu!

MILICA: Pa sad protrčao pored mene ko da ga đavo goni.

GOCA:  Gde je?

MILICA: Eno čeka te na kapiji.

GOGA: Mora da krenem! (Stavlja šešir i odlazi.)
 
(Milica prilazi polici, vadi ruž. Zabezekne se kad vidi prsten.)

MILICA: Šta je ovo?  Skinula verenički prsten. E neće moći ove noći! (Oblači se) Odoh ja iz ovih stopa u bioskop! Ko zna šta ona smera. (odlazi)

(Gasi se svjetlo. Pušta muzika.)

Nastavek sledi prvum zgod(n)um