XIV. Recital duhovno-refleksivnoga pesništva “Josip Ozimec”
Marija Bistrica, 2012.

 
Branka Jagič, Velika Gorica

KAŠTIGA

tebe čovek tvoja vuolja / nevolja
okuol svega prsta muštra / kaštiga

kak za pruobou daje ti / zemeš si mučke
a znoutra vu tebe se ti kriči
            još si zemi!
praf boleče odvikel si se od maleinkosti!

čovek
imaš tak velike širuoke oči
kak od gumilaštike
i još ti respouzle rastejou
            kak sočne rezrasli mladi drač

čovek
stra me gda me pogledaš
bojim se da se ne ftopim vu tei očui
da ne prepanem
se nemam na čem zastaviti / za kaj se prijeti
            nema ruožice ni grajnjčice
se tak prazne / ogolieli puonor
            bez mere i dena
ti vu očui kak da imaš niš
same ječi praznina-znina-znina
gladna mrzla praznina gledi me
            vofkina nejnja dehnoula me po obrazou

praznine praznuoča sama z suobo
            kuštrave bezdne zaigrana je
sam sebe lovi mrzline deh
vu traftor ljufteni / vu vrtulj mrazni preobrnjen
            potegne / pogoutne ledvene
            bere si i jemlje žrtvuvane
            kak šerepce
 
čovek
zažmieri dek pobiegnem od tvoi prazni uoči
            vu svuoj mali topli kout
tebe nek tvuoj veliki veter nesi nesi
i vietraj i sebe vietraj / glibuoke
            išči se / do sebe duojdi
dek oči ti se “spounijou” vu kuglice čisla
            ounda na sebe zase molitvou si zmoli
 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Prva nagrada za pesmu na ŠTAndardu:

ZRNCE MALO KAO DA SAM

bujaju zelenostaklasti dani-biljke
razbujano neobuzdano zelenilo
            kao lasom straha misli hvata
valjajući grohot divljine preplavljuje me
            kao veliki valovi / odu i vrate se
teško mi je ići / hodati / prolaziti valovljem
kao da sam zrnce malo! nezamjetno
a otporno na kostrijet kao grmlje u gustišu
ali niklo je toliko “bogova”
i drvlja i kamenja i sva sila “rogova”
            staze od njih neprohodne
            nužan oprezan je hod
a ja kao pravo malo zrnce da sam!

mraz mi lice omrazio / opario
pribrano i sa strahom ulazim u svoju kožu
i pitam je / sebe
            je li se sva ljubav životu prosijala
            kroz prste nature pješčanog sata
i gdje mi je ljubav za Tebe
osvrnem se u / na svoje krugove
            gledam što je niklo
pogleda ponikla šutim

kao neprimjetna / neprimjetno malo zrnce
            polako“zaranjam” u svoj vir
osjećam snagu i težinu tereta vode
je li prošlo vrijeme oseka i plima / plivanja
sada samo ponirem
u meni rijeka ponornica traži put ispliva
brzacom u pregršti obećanja – sutra ću –
i na sve olovnih suza iskapano pokajanje
            traži pomoć anđela

misao mi shrvana šćućurena zatvorena
drhturi u kutu obješene tame u mreži od straha
osluškuje pjev dalek ili je već blizu
kao oživljen san usamljenosti tišine samog trena
            pitam se što ću reći
            kad se budemo gledali oči u oči
            ja i Ti …
            hoću li moći izdržati …

oholost rijeke ponornice odnosi mi korake
još pokušavam izgovoriti molitvu
            u strpljivosti iskonska mi nada
ponavljam molbu
bez odluke? bez odlike grijeha?
kao malo nedozrelo zrnce nemoć ponavljam
            sjeti se da sam samo čovjek
            … samo čovjek
            a Bog da si ti …

izgovoreno pokajanje vapi milost
ja sama / mi svi / jednaki isti
            … ja i Ti jedan čovjek i njegov Bog

na križu življenja naših vlastita nas htijenja razapinju
            i jad naš zasjenio nam križ Tvoj

oči u oči … pitam se što ću reći …
pitam se … što ću reći … što ću reći

* B. Bošnjaković, Oči u oči

Zvir:
Zbornik Recitala”Josip Ozimec”2012.
DOŠEL BUM V BISTRICU
XIV. Recital duhovno-refleksivnoga pesništva
Marija Bistrica, 2012.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dej mi Bože(k) oči sokolove

Ziga & Zlatko Vitez – Oci Sokolove, 04:03

http://www.youtube.com/watch?v=XAYhy7vitfQ