Bok, stara, kam ideš?“ pita me frend u tramvaju. „Na burzu se prijavit.“ „Joj, ja sam bil jučer kod svoje referentice… koja žifčana baba. A kak ne bi bila, ti mater, pa tam u Zvonimirovoj je totalna ludnica! Škvadre k’o kenje, a bilo bu nas još kak zgleda… jebate, pa kam to vodi? Pa niko više ne radi! Danas kad nekog sretneš ne pitaš di radiš, neg dal radiš…koma“

Kaj reć na to? Sećam se kad se ta ulica zvala Socka, skraćeno od Ulica Socijalističke revolucije. Kako znakovito. Da se ne bi uskoro pak tak zvala… Jer se meni čini da je Zvonimirova kletva  još na snazi. Super mi je ova moja samostalna i suverena država, nema kaj.

Stepla sam se kao bedasta :„Kaj je ono tam dole kontrolor? Daj pogle!“. Naravno da se švercam, pa već tri meseca nisam plaću dobila. Sad sam već tak nabrijana da sam čekam da me neki zetovac zahalta i pita za kartu pa da mu, ni krivom ni dužnom, sve po spisku. Batibokmater, niko ne pita odakle, sam daj…

Nije bil zetovac i ja sam stigla do Zvonimirove, vrlo IN mesta ovih dana. Još malo pa bumo se dogovarali za čvenk tam. Kak tam blizu stanujem, svako tolko mi neko navrati, onak usput kad ide na burzu na redovno javljanje svojoj teti.

Stvarno, škvadre k’o u priči, nemam pojma kam da se stanem, u koji red. Ali tam je Sokol Marić! Pa pitam njega. A zakaj je tam? Koga štiti? Od koga? Pa tam se nema kaj fkrast! Možda pazi da netko ne zbriše. Ko kam da mi je znati. Ne kužim, ali ima cajta… sad bum tam redovita, i kak stvari stoje, neko duže vreme. Sve bum ih upoznala.