Nacional br. 573, 06.11.2006.
ZLOĆE I POVRĆE
Ka je ta?
“Neću van više govorit o zajiku kega me je moja mat navadila, vi volite vašega, ne zato ča je veći od mojga nego zato ča je vaš, ja volin svojga, ne zato ča je mići nego zato ča je moj.”
Mi čakavci retko govorimo onako kako nas je mat navadila. Naš nan je zajik već va srce nego na zajike. Apena danas kada Glogovićke va Noven liste ni neki znaju koliko su nan njije besedi značile
Piše: Vedrana Rudan
Postoje veli judi i veli zajiki i mići judi i mići zajiki. Čakavski je mićišan zajik, gospa Ivanka Glogović-Klarić je mići čovek zato aš piše na mićen zajike. Niste čuli za gospu Ivanku Glogović-Klarić? Ja ću van reć ki je to. To je profesorica hrvackega i ingleškega zajika, va penzije, let i let je vadila decu va Opatijskoj gimnazije. Bila je i moja profesorica. Da je gospa Glogović-Klarić bila samo moja profesorica ne bin van o njoj povedala, i vi imate svoje profesorice pa mučite. Ne, ni ona samo profesorica, ona je najveća živuća hrvacka, čakavska dečja pjesnikinja. Ovo moran ponovit, ona je najveća dečja živuća hrvatska, čakavska dečja pjesnikinja. Vidite, vidite, imate decu, si imate decu, a ovo niste znali?! To je zato ča je čakavski zajik tako mići, tako mićihan da si vi mislite kako to ni zajik nego nekakav dijalekt kega govori jeno sto judi okol Opatije i na ken je pokojni Gervais pisal o kućicami belemi, suzicami velemi, črjenemi krovići i onemi tići. Dobro, neću van više govorit o zajiku kega me je moja mat navadila, vi volite vašega, ne zato ča je veći od mojga nego zato ča je vaš, ja volin svojga, ne zato ča je mići nego zato ča je moj. Vrnut ću se gospe Glogović-Klarić ku smo mi opatijski gimnazijalci z šezdeset i neke zvali Glogovićka. Glogovićki naše mladosti je do danas objavljeno trinajst libri, devet za decu, četiri za veleh. Njije pjesmice su va čitankah za prvi i drugi razred. Još sedandeset i pete je na anonimnen natječaje dobila prvu nagradu za tekst za sedan epizodi dečje TV serije “Poliedar H3”.
Napisala je i 3 radijoigri za decu, šest kompozitori storilo je muziku za preko šezdeset njijeh pjesmic, kantane su na deset dečjeh festivaleh, perfin i va Neva Jorke, za njih je do sada dobila pet nagradi. Ako dece za Novo leto kupite njiji libar “Pul mora”, izdal ga je Adamić, š njin ćete dobit i note i CD. Neč ću sigurno pozabit, ovo moran reć, njiju uglazbljenu scensku igru “Ča more more” dečina su pokazala na Međunarodnom festivalu djeteta u Šibeniku. Glogovićka je delala i va novinah. Dvanajst let je va Noven liste pisala kolumnu. Va njoj je semi nami ki volimo čakavski špjegevala ča ka beseda znači. Zajik, to znate, rabi govorit ako ćeš da ti ostane va glave. Mi čakavci retko govorimo onako kako nas je mat navadila. Naš nan je zajik već va srce nego na zajike. Apena danas kada Glogovićke va Noven liste ni neki znaju koliko su nan njije besedi značile. Dobila je otkaz aš va hrvatskeh novinah ne smeju delat penzijoneri. Ni onputa kada delaju za mići soldi, ni onputa kada napol mrtvi zajik zdiguju z popela, ni onputa kada su ti tekstovi dragi kamečići a ne neč bez čega se more i mora. Najveća hrvatska čakavska dečja pjesnikinja dobila je vritnjak. Radi nje je Novi list i kaznu platil. Ženska va penzije mora zamuknut, muški va penzije more daje delat. Gjedate na televizije mladića Olivera Mlakara? A dečkića Sijerkovića? Zvali smo, telefonirali, molili, prosili, plakali…Verovali vi al ne, puno od nas je plakalo kada su našu Gologovićku stirali u ime zakona. Zalud. I tako… Glogovićka je let pisala i pisala i pisala i onputa je napisala knjižicu ka se zove “Tr ši”. Ni za nju niste nikada čuli? Ćaro mi je.
Morda niste čuli ni za čakavski? Otejen reć, “Tr ši” je knjižica napisana z besedami od dva slova. Ste me razumeli? Saka beseda va libriće ima samo d v a slova. To bi morda bil dobar štos da ta libar ni čista poezija, remek-djelo hrvatske moderne književnosti. Remek-djelo! Ni čakavca ki ga doma nima, kemu ni na komodine kako Biblija. Našu čakavsku dušu Glogovićkin “Tr ši” hrani, tješi, hrabri, nasmijava, raznježuje… “Tr ši” će zavavek ostat va hrvatskoj književnosti živi dokaz da i “ča” more bit Umjetnost. “Tr ši” je nan ono ča je nekemu Šileova slika, Mikelanđelov kip, Betovenova muzika ili priča najvećeg hrvatskog pisca svih vremena Ivane Brlić-Mažuranić. Ste me razumeli? A nikad, nikad, nikad niste čuli za “Tr ši” i nikad, nikad, nikad ga nećete moć pročitat i razumet zato ča se to ne more prevest na hrvacki i zato ča je danas čakavski zajik mići, a jutra će bit pokojni. I još van neč moran povedet o Glogovićke naše mladosti. Ona piše i haiku pjesmice. Za ki dan će se va Parize promovirat “Haiku antologija Evropske unije”. Autori Antologije su dobili 1100 pjesmic. Objavljeno ih je 225 od šezdeset i šest autori z šesnajst državi. Pogodili ste.
Va toj Antologije su i dve Glogovićkine pjesmice. Na hrvacken, na englesken, na francusken, na japansken. Ma, judi moji, ča to ni malo čudno, žensku objavlju va Parize, a… Ovo daje ću van reć na hrvacken, tako da me razumete, se san van ovo povedela, se je ovo na čakavsken bil samo uvod va ono glavno, a glavno je… U veljači 2004. u Hrvatskoj je osnovano Hrvatsko društvo književnika za djecu i mlade. U ožujku 2005. gospođa Ivanka Glogović-Klarić tom je Društvu uputila molbu za prijem u članstvo. Nisu joj odgovorili do dana današnjega. U ožujku 2005. gospođa Ivanka Glogović-Klarić poslala je svoje knjige i molbu za prijem Hrvatskom društvu pisaca. U veljači ove godine su joj odgovorili, “ovom prilikom niste primljeni”. Neka imena onih koji su “ovom prilikom primljeni” zaista je bolje ovdje ne nabrajati. Ča san otela reć? Otela san van ki govorite veli jezik povedet kako je teško nan ki govorimo mići. I kako j naša vela književnica Ivanka Glogović-Klarić va Hrvackoj mića. Samo zato jer živi u maloj zemlji velikih divljaka.
Zvir:
Nacional, http://www.nacional.hr/articles/view/28893/22/